Pi­še: Du­ško Se­ku­lić


Ni­po­što se ne tre­ba ba­vi­ti iz­ja­vom Mi­la Đu­ka­no­vi­ća da su Moj­ko­vac i Du­brov­nik dvi­je „na­ci­o­nal­ne gre­ške“ Cr­no­go­ra­ca. Ta iz­ja­va za­la­zi u do­men pa­to­lo­gi­je i ni­je me ona za­in­tri­gi­ra­la da se ogla­sim. Po­kre­nu­lo me je pi­sa­nje dr Ili­je Krač­ko­vi­ća jer sma­tram da je po­ka­zao ele­men­tar­no ne­po­zna­va­nje te­me ko­ju ela­bo­ri­ra. Po­ru­ka dr Krač­ko­vi­ća je: „Moj­ko­vac je bio po­tre­ban, bit­ka je bi­la ju­nač­na i hu­ma­ni­tar­na (?) dok je Du­brov­nik 1991. go­di­ne bio gre­ška cr­no­gor­ske voj­ske, po­li­ci­je, na­ro­da i ru­ko­vod­stva.“ Pa po­tvr­đu­je tu te­zu ri­je­či­ma: „sta­vlja­ti u kon­tekst isto­rij­ske do­ga­đa­je ve­za­ne za Moj­ko­vac 1916. go­di­ne i Du­brov­nik 1991. go­di­ne, pro­sto je ne­mo­gu­će, ka­ko sa aspek­ta na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa, ta­ko i sa aspek­ta isto­rij­skih či­nje­ni­ca...“ A on­da se za­ku­ca­va: „Moj­ko­vač­ka bit­ka je bi­la na­ci­o­nal­ni in­te­res Cr­ne Go­re. Ona se bra­ni­la na Lov­će­nu i na Moj­kov­cu“.... „Moj­ko­vač­ka bit­ka je epo­pe­ja i po­nos Cr­ne Go­re, dok je Du­brov­nik ne­što što se ni­je smje­lo do­go­di­ti Cr­noj Go­ri...“, sma­tra Krač­ko­vić. Ne­sum­nji­vo da je Moj­ko­vač­ka bit­ka vo­đe­na za Bo­žić 1916. go­di­ne je­dan od naj­slav­ni­jih isto­rij­skih do­ga­đa­ja na ovim pro­sto­ri­ma, a za­slu­gom „isto­ri­ča­ra“ Krač­ko­vi­ća po­sta­vlje­na je u istu ra­van s bit­kom na Lov­će­nu ko­ju su vo­di­li Cr­no­gor­ci 21. ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne, ko­ja je u su­šti­ni bi­la pot­pu­na far­sa kra­lja Ni­ko­le ko­ji je taj­no pot­pi­sao bez­u­slov­nu ka­pi­tu­la­ci­ju na­da­ju­ći se ve­li­koj i ne­dvo­smi­sle­noj po­bje­di Austro­u­gar­ske. I ta­ko ku­ka­vič­ki iz­dao Cr­nu Go­ru, svoj na­rod i rat­ni­ke i na­rav­no- sa­ve­zni­ke! Ukr­cao se na brod i ni­kad se ni­je vra­tio u Cr­nu Go­ru, živ. Zna­či, isto­rij­ska, po­li­tič­ka i mo­ral­na ka­ta­stro­fa je upo­re­đi­va­ti slav­nu Moj­ko­vač­ku bit­ku ko­ju je do­bio Jan­ko Vu­ko­tić, sa onom ko­ju je po­zo­ri­šno fa­re­sej­ski i iz­daj­nič­ki iz­veo kralj Ni­ko­la na Lov­će­nu!
Što se ti­če na­pa­da na Du­brov­nik, či­nje­ni­ca je da su rat u biv­šoj SFRJ za­po­či­nja­li i to baš ovim re­dom: Slo­ven­ci, Hr­va­ti, pa Mu­sli­ma­ni... Ogro­man broj voj­ni­ka na od­slu­že­nju voj­nog ro­ka bio je za­ro­bljen u ka­sar­na­ma JNA u Slo­ve­ni­ji, Hr­vat­skoj i Bo­sni... Ogro­man broj ofi­ci­ra i pod­o­fi­ci­ra, ci­vil­nih li­ca u slu­žbi JNA. Bi­li su op­ko­lje­ni i one­mo­gu­će­no im je po­vla­če­nje. Po­čeo je op­šti rat pro­tiv srp­skog na­ro­da u ovim re­pu­bli­ka­ma. Gi­nu­li su Sr­bi ci­vi­li, oni ko­ji ni u kom slu­ča­ju ni­je­su smje­li bi­ti na­pad­nu­ti. Go­re­li su Li­ka , Kor­dun, Dal­ma­ci­ja, Za­pad­na Sla­vo­ni­ja, Za­dar, Ba­ni­ja, Istra... Bo­sna... Po­če­la je is­tra­ga Sr­ba. Za­što to da­nas ne­ki za­bo­ra­vlja­ju ili ma­ni­pu­li­šu za­bo­ra­vom? Cr­na Go­ra je ra­ni­je, i u tom mo­men­tu (1991) bi­la srp­ska. U osta­ci­ma JNA bi­lo je do­sta ofi­ci­ra ko­ji, su po za­dat­ku, op­stru­i­ra­li taj rat. Bi­li su sa­rad­ni­ci stra­nih, za­pad­nih oba­vje­štaj­nih slu­žbi ili su ra­di­li za hr­vat­sku, slo­ve­nač­ku ili mu­sli­man­sku voj­sku... Ta­da je pa­ten­ti­ra­na ču­ve­na ja­lo­va tak­ti­ka „kre­ni-sta­ni“, ali je nad­moć srp­ske voj­ske iz Cr­ne Go­re bi­la evi­dent­na. Po­red ni­za pro­pu­sta u ko­man­do­va­nju, iz­da­je po­je­di­nih ofi­ci­ra, ka­sni­je i či­ta­vog po­li­tič­kog vr­ha Cr­ne Go­re, na­ša voj­ska je za ve­o­ma krat­ko vri­je­me spa­si­la na hi­lja­de voj­ni­ka, pod­o­fi­ci­ra, ofi­ci­ra i gra­đa­na srp­ske na­ci­o­nal­no­sti u Slo­ve­ni­ji, Hr­vat­skoj i Bo­sni! Voj­ni cilj je po­stig­nut za­hva­lju­ju­ći ju­na­ci­ma i vi­te­zo­vi­ma Cr­ne Go­re. Isto kao i onog Bo­ži­ća 1916. go­di­ne na Moj­kov­cu ili bli­že na Boj­noj nji­vi! Bra­ni­lo se srp­stvo, i od­bra­ni­lo.
– Da bi se u pot­pu­no­sti i na isto­rij­sko- na­uč­ni na­čin shva­ti­la rat­na dra­ma u biv­šoj SFRJ, tre­ba pro­či­ta­ti stu­di­ju prof. dr Smi­lje Avra­mov, ko­ja je, za raz­li­ku od za­pad­nih ana­li­ti­ča­ra, do­ku­men­to­va­no do­ka­zi­va­la da Sr­bi ni­je­su bi­li agre­so­ri već sa­mo žr­tve- ka­že prof. dr Je­le­na Gu­sko­va u svo­joj dvo­tom­noj knji­zi „Isto­ri­ja ju­go­slo­ven­ske kri­ze“ i do­da­je: ''Mo­ra se iš­či­ta­ti i rad aka­de­mi­ka Vla­da Stru­ga­ra, ko­ji je ta­ko­đe na na­uč­no va­ljan i ute­me­ljen na­čin opi­sao kri­zu u SFRJ. Ana­li­zom po­čet­ka kri­ze ba­vio se i M. Ze­če­vić u svom na­uč­nom dje­lu „Ju­go­sla­vi­ja 1918–1992“ Zna­či, tre­ba či­ta­ti i one ko­ji ni­je­su pod kon­tro­lom za­pad­nih si­la, tre­ba ne­što i na­u­či­ti. Bi­ti objek­ti­van. Je­le­na Gu­sko­va ne­dvo­smi­sle­no i na­uč­no do­ka­zu­je da su Sr­bi vo­di­li od­bram­be­ni rat dok su svi osta­li, uz po­moć SAD i za­pad­nih si­la, bi­li na­pa­da­či. To je što se ti­če „ra­ta za Du­brov­nik“! Krač­ko­vić na­vo­di i da je Moj­ko­vač­ka bit­ka ima­la i „hu­ma­ni­tar­ni ka­rak­ter, jer je spa­ša­va­la brat­sku voj­sku...“ Zna­či, ni­je na­ša već brat­ska. Još iz­raz „hu­ma­ni­tar­ni ka­rak­ter“ kao da je Jan­ko Vu­ko­tić 1916. pred­vo­dio „lje­ka­re bez gra­ni­ca“, a ne ju­nač­ne vi­te­zo­ve sprem­ne da po­lo­že ži­vot bra­ne­ći Cr­nu Go­ru, pri­je sve­ga od oku­pa­to­ra ko­ji je i te ka­ko go­vo­rio i naj­vi­še pso­vao srp­skim je­zi­kom. Krač­ko­vić ni­je htio „da ula­zi“ u ana­li­zu Pod­go­rič­ke skup­šti­ne 1918. go­di­ne, i bo­lje što ni­je. Na­mje­ra mu je već una­pri­jed pre­po­zna­ta. On je sa­op­šta­va pri­je i po­sli­je to­ga. Na­i­me po nje­mu Cr­na Go­ra je 1918. „žr­tvo­va­na srp­skim in­te­re­si­ma“, isto kao i 1991. go­di­ne na Du­brov­ni­ku ili bi­lo gdje po Hr­vat­skoj i Bo­sni. Objek­tiv­ne isto­rij­ske či­nje­ni­ce go­vo­re sa­svim dru­ga­či­je. Oči­to da dr Krač­ko­vić ne­će da ra­zu­mi­je objek­tiv­ne isto­rij­ske či­nje­ni­ce, pa je u pot­pu­no­sti uza­lud­na pri­ča o de­fi­ni­ci­ji sa­me na­ci­je, isto­ri­je ili bi­lo če­ga dru­go­ga što ima ve­ze sa zdra­vim ra­zu­mom. Onaj ko­ji ova­ko pi­še po­ku­ša­va „mu­dro“ da bu­de sa­mo ne­ko­li­ko pro­ce­na­ta Sr­bin. Mo­že Moj­ko­vac, Du­brov­nik je pro­ma­šaj. Lo­gi­ka pro­cen­tu­al­nog pa­tri­o­ti­zma.